Šta znači svirati funkcionalno? To znači biti u funkciji benda zapravo muzike na prvom mestu.
Iako mnogi kažu da znaju o čemu se radi i da im je muzika na prvom mestu, na praktičnom primeru se vidi da u velikom broju slučajeva ne poštuju ovo uslovno rečeno jednostavno pravilo. Verujte, video sam i čuo mnogo takvih.
Kod nas su kriterijumi na žalost potpuno srozani tako da razne individue sviraju i nazivaju sebe muzičarima.
Takodje mnogo toga prolazi kao dozvoljeno, a nekada je štaviše i poželjno.
Puno puta smo čuli frazu "Less is more" ili u prevodu "manje je više". Na prvi pogled ne deluje baš smisleno zar ne? Kako manje može biti više? OK ne misli se bukvalno! To znači da se po nekad (a to je u stvari u većini slučajeva) više toga može kazati sa manje reči. Kad malo razmislimo, to i jeste tako. Ne treba nam doktorat da bi smo rekli da je danas lep dan. Nećete otići na pijacu da kupite jabuke i obratiti se babi za tezgom nekim visoko intelektualnim rečnikom, uz upotrebu najkomplikovanijih mogućih reči i izraza koje ste pročitali u Vujaklijinom leksikonu.
Tako je isto i sa sviranjem. Nije potrebno milion udaraca u minuti da bi smo svirali neku pesmu od AC/DC zar ne?
Radi se o tome da je potrebno da budemo svesni zahteva, i zakonitosti ako može tako da se kaže, koje odredjeni muzički stil pred nas postavlja. Takodje je važno svoj ego ostaviti po strani.
Postoji kod svakog od nas period u kome sve sto vežbamo želimo da upotrebimo u nekoj "live" situaciji. Sećam se jedne svoje svirke od pre oko 20 godina. Bila je to borba čoveka i bubnja. Želeo sam da gomilu stvari koje sam vežbao, ubacim po svaku cenu gde god mogu. Nije ni potrebno da komentarišem kako je to sve zajedno izgledalo i na šta je ličilo.
I sve je to u redu kada smo klinci i-ili kada počinjemo. Problem je ako nam takav način sviranja postane navika. To može imati za posledicu to da ljudi ne žele da sviraju sa nama jer im smetamo i kvarimo muziku svuirajući non stop, upadajući drugima u reč, svirajući neadekvatne "prelaze" i tako dalje.
Evo nekoliko saveta koji će vam pomoći da ne upadnete u gore navedenu kategoriju.
Znajte dobro stil koji svirate! Bilo da je to Rock, Pop, R&B, Jazz, Blues, Funk, Metal....šta god. Slušajte muziku koju svirate, i naučite principe po kojima ona funkcioniše. Koji su to ritmovi? Kakvi prelazi najbolje leže? Kakva je energija? Da li je groove "on top" ili "behind the beat"?
Što autentičnije sviramo to bolje za nas, za ostale muzičare u bendu kao i za samu publiku.
Vežbajte kod kuće a na nastupu svirajte pesme! Nastup nije mesto gde ćete uvežbavati tehniku ili neke paterne koje ste "skidali" od vaših omiljenih bubnjara.
Svirajte adekvatno nivou ostalih muzičara u bendu! To sto ste navežbali poliritmičke fraze, metričke modulacije, beat displacements i jos ko zna šta sve, ne znači da su i ostali članovi benda...a možda nisu ni čuli nikada za te stvari. Da ne govorim o tome da svemu tome nije mesto u recimo blues svirci.
Najčešća glupost koju sam čuo milion puta je " kako si odsvirao, svaka ti čast... sve si ih izbacio". Šta uopšte znači ta moronska rečenica koju mnogi upotrebljavaju da iskažu divljenje prema nebuloznim avanturama svojih drugara bubnjara? Nije cilj da "izbacite" nekoga već da svi zajedno činite muziku boljom.
Napomena: U slučaju da je nivo muzičara u bendu visok, i da su svi super svirači koji poznaju najveće tajne svog instrumenta.... ni to ne znači da može da radi ko šta hoće. Uostalom, prateći bendovi najvećih svetskih pop zvezda su sačinjen od najboljih jazz-rock-studijskih-all around muzičara.
Ego ostavite po strani! Funkcija bubnjara nije da on bude glavni lik u bendu. Nije važno šta sve znate, već kako upotrebljavate to svoje znanje. Ako vam se dopao neki "lick" koji ste čuli da je Vinnie Colaiuta svirao sa Alan Holdsworth-om to ne znači da ga treba upotrebljavati po svaku cenu u nekoj pop pesmi ili u recimo baladi. Bolje slušajte šta je odsvirao u Stingovoj "Fields of Gold".
Slušajte ostale muzičare u bendu! Nemojte da im stojite na putu. Vi ste tu da podržite sve ostale i da im pružite sigurnost. Ne da svirate solo preko svih. Možete biti kreativni, ali ne može sve da se podvede pod kreativnost. Zato obraćajte pažnju na sve oko vas. Slušanje je najvažnije.
Evo i konkretnog primera. Virgil Donati, jedan od najboljih svetskih bubnjara. Poznat po fenomenalnoj tehnici, kompleksnosti paterna koje svira, poliritmiji...muzici koju svira i komponuje sa svojim bendom "Planet X". Svirao je i sa gitarskim magom Steve Vai-jem, a trenutno je na turneji sa Alan Holdsworth-om.
Sledi video sa Modern Drummer festivala 1997. Virgil svira uz matricu i primenjuje razne gore pomenute koncepte.
Sledeći je video sa turneje Australijske pop zvezde koja se zove Tina Arena.
Snimak je iz 1998. godine. Ni u jednom trenutku nije upotrebio nista ni nalik fazonima iz prethodnog klipa.
Koji je zaključak? Sviraj ono što treba da se svira.
Najveće bubnjarske face su velike ne zbog toga što mogu da sviraju komplikovane stvari, već zato što znaju da NE komplikuju kada je potrebno i da svoje znanje stave u službu muzike na svaki mogući način.
