"Zašto sam ja počeo da sviram moj instrument?" Mislim da bi svako od nas s vremena na vreme morao sebi da uputi ovo pitanje. U vremenu i trenutku u kome se nalazimo, poneseni nekim drugim emocijama, problemima, u nekim drugačijim okolnostima, ponekad možda i zaboravimo koji je to inicijalni motiv bio. No šta je sa klincima koji dolaze? Imaju li oni jasnu sliku? Da li je moguće uopšte i imati jasnu sliku u današnje vreme u kome se kao glavni simbol uspeha forsiraju novac, popularnost i slava? I što je još gore dolaženje do istih na brz i lak način.
Očigledno je da ljudi u najvećem broju slučajeva krstare internetom u potrazi za lakom zabavom, senzacijama, čudesnim dogadjajima, igricama, sexom, tračevima itd. Dnevna i nedeljna štampa se svode na trač rubrike. Verujem ja da je lakše tako blejati nego čitati nešto smisleno i recimo učiti i saznavati nove stvari. Sadržaji na TV su takodje banalni i često vredjaju IQ prosečnog gradjanina. Problem je što je društvo u celini, pri tom ne mislim samo na ovo naše već globalno svetsko, prilično deterioriralo poslednjih godina. Sistem vrednosti je ozbiljno poremećen. Ljudi bez talenta postaju slavni, ljudi bez morala postaju cenjeni pripadnici društva, primitivci i neobrazovani tipovi a uz to još i lopovi, postaju "biznismeni"... Svi oni su poznate ličnosti i poseduju novac u manjim ili većim količinama.
Važno je doći do para. A još je važnije doći do slave, pa makar i samo na onih čuvenih Warhol-ovih 15 minuta. Naravno, kad se dodje do slave tu su u velikom broju slučajeva i novci, mada to ne mora da bude pravilo. Kod nas je puno onih koji su "poznati" (iz ko zna kojih razloga) a love realno nemaju. Razne kvazi VIP osobe koje ulaze u reality programe da bi uzeli koju kintu tako što će pokazivati narodu kolike su budaletine i primitivci. No, koga je briga. U ovoj zemlji ionako malo ljudi mari za kvalitet. Potrebno je samo lakom zabavom ispuniti vremenski prostor izmedju dolaska sa posla i spavanja. To je takodje i globalni trend na žalost. Reality programi su ušli i na kanale kao što su History, Discovery i TLC što je skraćenica od (kakve li ironije) The Learning Channel.
U kakvoj je sve to vezi sa sviranjem bubnjeva (ili sviranjem bilo kog instrumenta zapravo)?
Scenario 1: NOVAC... (Ima li bre tu nekih para?)
Pre izvesnog vremena u razgovoru sa jednim mojim učenikom, upitam ga da li je sastavio bend sa drugarima, pošto znam da ima u društvu ljude koji sviraju gitare itd. Odgovor koji sam dobio me je zapanjio. Rekao mi je da nisu zainteresovani da to rade jer kažu da "nema tu para". NEMA TU PARA!?!
Ko je još počeo da svira neki instrument da bi zaradio pare?
Kada se prisetim nekih svojih bendova iz mladosti, ili bendova od raznih drugara, cilj je bio... svirati! Bez nekog posebnog razloga. Sviramo zato što nas to čini srećnim i zadovoljnim. Zato što volimo instrument koji sviramo. Zato što smo napravili pesmu i želimo da je još neko čuje, zato što hoćemo da sviramo pred publikom, zato što bi hteli da se neke ribe lože na nas, ... zato sto želimo da budemo poput bendova koji su naši idoli... Postoje mnogi razlozi, ali nikada razlog nije bio novac. Svakako, puno muzičara živi od svog rada (sto ce reći zaradjuju novac sviranjem), i to nimalo nije lak zadatak. Čak i u Americi ili Engleskoj a naročito kod nas. Jer mi za razliku od pomenutih zemalja u našoj branši nemamo pravila i propise, a ako po neka i imamo onda ih ne poštujemo. No ta tema zahteva zaseban tekst. Biti muzicar je život pun neizvesnosti. Niko vam ne može garantovati ni uspeh, ni novac ni slavu.
Može da vam se posreći i da budete deo nekog uspešnog benda. Ta situacija može da traje do kraja života... a opet, može i da se prekine posle godinu dana. Ako ste slobodni strelac još je teže. Ono što jeste važno je da volite instrument koji ste izabrali i da neprestano radite i vežbate. Da volite muziku i da volite da svirate.
Ako počinjete da svirate bilo koji instrument da bi ste zaradili pare, onda bolje prestanite ovog časa. Možda bendovi koji su vam uzor imaju puno novca...sada... ali niko od pravih bendova nije počeo da svira da bi se obogatio. Svi su počeli da sviraju zato sto im se dopadao neki instrument i zato što su voleli da ga sviraju. Neki su imali sreće i postigli planetarni uspeh (ili ako se radi o nekom od domaćih bendova, lokalni ili regionalni uspeh) ali su počeli od nule, svirajuci i praveći muziku koju vole. Neki od njih su se pretvorili u karikature samih sebe, ali je i to neka zasebna tema.
Tu ne ubrajam generičke produkte diskografskih kuća, razne "girls" i "boys" bendove i razne "auto tune" nesretnike koji su u poslednjih deceniju i nešto, manipulacijom izdavača, medija i ostalih lešinara muzičke industrije dovedeni na prva mesta top lista. No, takav sistem je doveo i do novih trendova koji imaju veze sa svačim osim sa iskrenošću, kreativnosću pa i muzikom u onom smislu u kojem bi ljudi suštinski njom i trebali da se bave.
SCENARIO 2: SLAVA... (Uh, samo da se pojavim na TV)
Reality show. Jedna od najglupljih izmišljotina modernog vremena. Stvorena da masa hipnotisano zuri u neke poznate ili nepoznate likove i živi njihove živote ili brine njihove brige, pri tome naravno zaboravljajući na sopstvene. To i jeste cilj. Reality show je svuda. Na svim kanalima u raznim oblicima. Umotan u različite šarene papire.
Pre par godina imao sam učenika koji je imao 12 godina. Simpatičan klinac, a bio je i talentovan. Ne ekstremo talentovan, nikakvo čudo od deteta, već onako normalno talentovan klinac koji bi radom moglo da postigne fine rezultate. Posle tri meseca dolaženja na časove pita on mene šta mislim o tome da se on prijavi na šou "ja imam talenat". Da se razumemo... tri meseca, to je dvanaest časova. Klinac nikada pre nije svirao, nije znao ni palice da drži. Naučio je neke rudimente, ritmove... mogao je da svira uz par pesama i to ne baš uvek dobro jer smo morali da radimo na tajmingu itd itd. Nikako nije bio spreman za to da se prijavi na nešto poput takvog TV šoua.
Pitao sam ga da li roditelji znaju za tu njegovu ideju, a on reče da znaju i da će da ga podrže ako se ja složim. Normalno da se nisam slagao, i to sam i rekao...ali ako on hoce ko može da mu zabrani. A roditelji podržavaju. Naravno, otišao je i nije prošao čak ni taj prvi krug...zapravo nije ni došao do toga da udje u snimanje za TV. To se i očekivalo. Nije mu bilo pravo, videlo se. Šansa da ne prodje je uvek postojala, no klinac kao i svaki klinac se po malo nerealno nadao da će da prodje. Dolazio je na časove jos 3 ili 4 meseca i onda je prestao. Ne znam iz kog je razloga prestao, ne mora da znači da je neuspeh sa TV bio uzrok...
Svi ti "reality" show programi kao što su "X Factor", "Ja imam talenat", "Prvi glas", pružaju iluziju uspeha i iluziju znanja. U žiriju sede uglavnom nekompetentni ljudi. Čak se i na zapadu to sve pokvarilo. Osobe koje su bile predmet podsmeha i sinonim za "instant bezidejnu muziku" sada sede u žiriju i ocenjuju neke nesretnike koji se nadaju slavi i uspehu. Kod nas je to sve još mnogo, mnogo lošije.
SCENARIO 3: YOUTUBE...(Daj da snimim neki "cover")
I na posletku, tu je i medij modernog vremena - Youtube. Mnogi klinci su postali popularni posredstvom Youtube-a.Više nije potrebno da imate visokobudzetni spot, ne treba vam izdavač, velika sredstva, promoter, agent i ko zna ko sve... Čak vam ne treba ni neka mnogo skupa kamera. Potrebno je samo snimiti svoje sviranje. Neko to učini bolje neko losije, ali važna je prisutnost na Youtube i naravno "lajkovi".
Medjutim i tu imamo problem. Postoji mnoštvo "Youtube svirača" kako ih ja nazivam. Ono što je žalosno je da velika većina njih nikada nije svirala u realnom bendu. Sede kod kuće i snimaju sebe kako sviraju uz poznate hitove i u velikom broju slučajeva presviravaju, ubacuju prelaze i gde treba i gde ne treba i svim silama se trude da "poboljšaju" original.
Takodje postoji mogućnost i da se dobije endorsement ili sponzorstvo kompanija koje proizvode instrumente. Što je veća gledanost i što je više lajkova, to su veći izgledi da se dobije neka oprema za džabe. Mnogima je to samo po sebi cilj, pa onda sviraju neke krševe od činela i bubnjeva samo zato što su ih dobili od tih kompanija.
Na žalost veliki broj njih čak ni ne svira iz jednog tejka već su to snimci načinjeni sa više kamera i posle editovani da se dobije idealan rezultat. Pro Tools, trigeri, kamere, editovanje...sve je tu osim realne svirke. Naravno nisu svi u toj kategoriji, ali ko zna da gleda lako će uočiti da li je u pitanju dobra svirka ili dobro editovanje tj. montaža.
Nekolicina tih "Youtube svirača" je postala veoma popularna, čak do te mere da su dobili svoje programe na web sajtovima edukativnog sadržaja, sponzorstva, poslove, reklame, spotove itd itd. Naravno, u sistemu gde je samo novac važan nije bitno da li oni imaju istinski kvalitet. Važna je gledanost, popularnost, prodaja...
Neko bi rekao..."ah, nemoj biti ljubomoran pa zaslužili su, snimali su tolike covere (obrade) za Youtube". Nemam ništa protiv, samo je poenta u nečem drugom. Muzika je kolektivni sport. Kolektivno iskustvo. Interakcija. Svakako postoje i solističke kompozicije namenjene raznim instrumentima, ali u najvećem broju slučajeva, a naročito u domenu pop kulture, sviranje je zajednički doživljaj više ljudi.
Nije poenta da sviramo sami za sebe. Niti je poenta da sviramo uz matrice poznatih pesama i jos da ih koristimo kao poligon za ubacivanje najrazličitijih bubnjarskih fazona, prelaza i trikova pod izgovorom da je to naš doživljaj pesme. Cilj je svirati sa ljudima. U bendu. Kreirati muziku zajednički. Ili ako sviramo obrade, onda da ih sviramo u bendu isto tako zajedno. Uz perfektne matrice poznatih bendova nije tako teško biti dobar. Mnogo je teže svirati u bendu, biti deo celine i držati sve pod kontrolom.
Još jedna stvar je žalosna u vezi već pomenutih internet bubnjarskih fenomena. Oni nikada nisu svirali u bendu. Takodje se hvale i time kako nikad nisu ucili ili uzimali časove već su samouki, što i nije mnogo strašno samo po sebi da oni ne propagiraju sada neke svoje "metode" učenja i "sisteme" za podučavanje.
Dečko (ne želim da navodim ime) koji se proslavio "coverima" i koji ima milione pregleda na YT nikada nije svirao u bendu! Ima 28 godina. Tužno zaista, naročito kad pogledamo šta su sve uradili mnogi svetski bubnjari do tih istih godina... Vinnie Colaiuta je do svoje 28. godine snimio 40 albuma raznih žanrova i svirao sa imenima kao sto su Frank Zappa, Gino Vannelli i Joni Mitchell da navedem samo neke. Ili Gregg Bissonette... do svoje 28-me svirao sa čuvenim jazz trubačem Maynard Ferguson-om u njegovom Big Band orkestru, takodje i sa imenima kao što su Brandon Fields, Tania Maria, Gino Vannelli i naravno David Lee Roth (u bendu su još bili i Steve Vai i Billy Sheehan)... Ili Steve Smith sa Jean Luc Ponty, Ronnie Montrose, i svetski uspeh sa grupom Journey. OK, oni su svi školovani i virtuozi na svom instrumentu. Ali evo recimo Lars Ulrich nije u istoj (virtuozno-školovanoj) kategoriji pa je do svoje 28-me sa svojim bendom Metallica napravio planetarni uspeh i izdao 5 antologijskih albuma.
Svakako, postoje supe iz kesice, krompir pire iz kesice i mnogi drugi instant proizvodi koji nalikuju na ono pravo...ali to ipak nisu. Ni masturbacija nije sex. A ceo fazon sa Youtube herojima ostavlja na mene baš takav utisak.
A REŠENJE?
Rešenje je veoma jednostavno. Treba svirati sa drugim ljudima. Vežbanje je jedna stvar, i to svakako moramo raditi sami... ali treba pronaći istomišljenike i sa njima svirati, učiti, grešiti i prolaziti sve uspehe i neuspehe zajedno. Na taj način se takodje napreduje.
Novac, slava, popularnost... možda će sve to doći, a možda i neće. Lajkovi, pregledi na internetu... sve to nije primarno. Treba svirati instrument iz ljubavi. Muzikom se treba baviti iz ljubavi...to je jedini pravi način.
U stvari... to jedini način.
